Античку збирку чине: накит, новац, предмети од стакла и керамике, лампе (жижци), тоалетни прибор и камена пластика (надгробни и вотивни споменици). Већина ових предмета пронађена је приликом археолошких истраживања на Кастелу, Ханишту, Бронзаном Мајдану и Гламочу, а мањи дио на Грича-Пауша у Рамићима, док су неки у Музеј доспjели као случајни налази. Римљани су ове крајеве коначно ставили под своју власт послије Батоновог устанка од 6. до 9. године н.е. Природна богатства учинила су овај дио Балкана привлачним за Римљане, који су показали посебно интересовање за подручје Бањe Луке, отворивши ново средиште на путу своје територијалне и економске експанзије. Што се тиче римског насеља код Бањe Луке, оно се временом увећало и стекло статус и повластице муниципијума. Трговци и редовна пратња војске били су оснивачи насеља (Castra) у Бањој Луци. Осим трговаца, током друге половине II века, у околину логора (каструма) насељавају се пензионисани војници, који учествују у изградњи цивилног насеља. Каструм се простирао према Врбасу, обухватајући простор тврђаве Кастел (castrae, legionis), што потврђује откриће грађевина и остатака мањег храма, који је идентификован као Јупитерово светилиште. Накит, осим чисто естетске вриједности, представља и саставни дио одјеће, али има и симболично значење на друштвеном и персоналном нивоу, у војсци, породици и култу. Фибула је имала изразиту функционалну намјену у одјевању, пошто је служила за учвршћивање одјеће на десном рамену. Као дио свакодневне ношње, фибуле су често приказиване на рељефима, мозаицима, фрескама и другим споменицима. Римске фибуле најчешће су израђиване од бронзе, а у мањој мјери од сребра, злата и кости. Римску керамику са Кастела и Ханишта карактерише бројност примјерака, мања разноврсност форми и солидна израда. Израђивана је на три начина: слободном руком, на витлу и у калупима. Репертоар стаклених посуда са наше територије претежно је везан за свакодневну употребу локалног становништва. Крајем I вијека појављују се облици из Сирије, а током прве половине II вијека и пред крај III вијека, заступљени су облици из рајнске области. Далматинска путна мрежа остала је значајна и касније, током ратова за Дакију и Мезију, а посебно за одбрану лимеса на Дунаву. Стога је разумљиво да је у III и IV вијеку сачуван велики број миљоказа, који свједоче о појачаном интересовању Царства за путеве у Далмацији и шире. Фрагмент саркофага из Античке збирке Музеја РС, попут аналогног примјерка из Гламоча, захваљујући заступљености медаљона и начину израде, показује да ови сепулкрални споменици потичу из клесарске радионице која је могла дјеловати на граничном подручју Делмата и између панонских крајева.