Од 1992. године одржава се такмичење у традиционалном сеоском послу кошење траве у мјесту Балкана код Мркоњић Града. Кошење траве је један од најзначајнијих пољских послова за који су везани и многи обичаји. Косидба на Балкани је значајна утолико и што је Мркоњић Град један од значајнијих ковачких центара гдје се ручно израђује позната коса „Варцарка“.

На територији Републике Српске постоји једанаест Коњичких клубова и државна Ергела који се баве узгојом коња расе Липицанац, Ергела је основана 1946 године и од тада у континуитету успјешно преноси знања и вјештине о узгоју коња Липицанаца са генерације на генерацију. Сви наведени Коњички клубови имају значајно чланство што је добар показатељ за интересовање о узгоју ових коња. Такође смо добили и позив да учествујемо у Међународној номинацији овог елемента на Репрезентативну листу НКН човјечанства. Позив смо добили од Републике Словеније и још пет држава које имају ергеле ове расе коња.

Област Осат се налази у источној Босни са лијеве стране Дрине (између Вишеграда и Сребренице). Зидари и градитељи Осаћани имају посебан „језик“ – жаргон, који се назива и мајсторски и „од комуникативног језика се разликује само у лексици, има око 300 ријечи и фраза са несловенским коријенима, а реченице се граде по принципу наше граматике“. Овај језик се користи искључиво током зидарских грађевинских радова за међусобну комуникацију. Истраживачи наводе да је поријекло овог језика непознато, као и вријеме његовог настанка. Према Драгиши Милосављевићу (Осаћански неимари, 2000) „мајсторски језик Осаћана део је њихове етничке и културне посебности “. С обзиром да се његово знање преноси непрекидно са генерације на генерацију мушким потомцима, који без изузетка усвајају од раног дјетињства основно знање о зидарству (без обзира на касније професионално ангажовање) није чудно што сами Осаћани „вјерују да су језик наслиједили од њиховог (зидарског) патрона и заштитника светог Томе“. И данас овај језик познају и чувају појединци који се баве зидарским занатом и грађевинским радовима, мушкарци, Срби из Осата или потомци Осаћана у другим крајевима.

Надметање у витешким играма. У овим играма најчешће учествује мушко становништво невесињског краја, ау последње вријеме и мушкарци из ширег региона. Невесињска олимпијада се одвија у Невесињу у првој половини мјесеца августа. Датира из 18. вијека. На том простору су се надметали у разним вјештинама што се до данас очувало као витешке игре. Заступљене игре су: бацање копља, бацање камена с рамена, пењање уз стуб намазан лојем, скакање на мјешини, скакање из мјеста, вуча конопца и трка коња. На овом скупу који је више од два вијека имао локални значај у последње вријеме учествују и људи из ширег окружења. У народу је вјеровање да су локални чобани зачетници овог такмичења. Једна је од старијих манифестација, у овом крају, о чему свједочи плакат из 1891. године о најави трка, а потписник је аустроугарски намјесник.

Змијањски вез је 26. новембра 2014. године уписан на Репрезентативну листу нематеријалног културног насљеђа човјечанства као први елемент из Републике Српске и Босне и Херцеговине. Овај вез се издваја по својој тамноплавој боји, геометријским орнаментима и јединственим техникама веза. Његова вриједност се преноси с кољена на кољено, кроз заједничке напоре за очување и промоцију традиције Змијања.

Обичај масла одржава се на Марков дан (08.05.) у селу Поповићи, Кулаши и Ћућа, односно парохије Кулашке. Марков дан је  и слава наведених села. Масла су обичај када мјештани села на њиву износе разну храну. Ово је хомеопатична магија, слично изазива слично, тј. износе храну и плодове онога што узгајају како би у наредној години све то добро родило.

Паљење лила – обичај у српског народа да уочи Петровдана а ријеђе Спасовдана пале бакље (лиле) израђене од коре дивље трешње или брезе.  Најчешће лиле пале дјеца али учествују и одрасли. Паљење лила симболизује сагорјевање свих људских гријехова. На овај се начин дочекују долазак наведених празника.

Видовданска олимпијада – у Кулашима општина Прњавор, већ 17 пута за редом одржава се Видовданска олимпијада. Одржавање ове олимпијаде почело је још 60-тих година двадесетог вијека, када се одржавала 04.07., а од одбрамбено -отаџбинског рата одржава се увијек у недељу пред Видовдан (28.06). На овој Олимпијади такмичари се надмећу у традиционалним дисциплинама као што су: стрељаштво, бацање камена, трчање на 5000 метара, навлачење конопца и сл.

Густо коло – традиционална народна игра (плес) настала на планини Козари и Поткозарју. Коло је затвореног типа, руке укрштене десна преко лијеве, на почетку ходање (колање), касније играње у ритму, почиње са десном ногом. Настало као израз среће и задовољства, способност играња уз пјесму у разним приликама. Ово коло играју старија дјеца, одрасли, мушкарци и жене.

Дио нематеријалне баштине чине и „Гусле”, „Гусларско пјевање” и „Усмено предање- епска народна поезија”.
Гусле су традиционални народни музички инструмент (кордофони) који се свира уз епске народне пјесме. Постоје двоје врста гусала једноструне и двоструне. Широм Републике Српске постоје Удружења гуслара као и Савез гуслара, који његује традицију свирања уз гусле. Организују се и такмичења у гусларском свирању (фестивали).

Бањалучки ћевап – појавио се још у вријеме чувеног бањалучког духовског вашара, а у задњих стотињак година оригинални бањалучки ћевап у плочицама са сомуном (лепињом) прославио се и удомаћио у Бања Луци, а из Бања Луке прво на простор бивше Југославије, а потом и даље широм свијета. Сваки бољи Балкан грил широм свијета вам нуди кебабс фром Бања Лука.

Ковачки занат у Мркоњић Граду датира са краја 16. вијека. Према архивским подацима, 1935. године у Мркоњић Граду је радило 28 ковачких радионица, а од 1952 до 1992. године радило је 30 ковачких радионица. Најзначајнији производ ковачког заната била је алатка за ручно кошење траве – коса „варцарка“. Назив „варцарка“ потиче од некадашњег назива Мркоњић Града – Варцар Вакуф. Данас у овоме граду раде укупно четири ковача. До 1992 године ковачи у Мркоњић Граду израђивали су око 5000 коса „варцарки “ годишње, док се данас изради неколико стотина комада. Процес израде косе „варцарке“ је у потпуности ручна израда, а технике израде се преносе са оца на сина већ генерацијама. Од четворице поменутих мајстора, њих се тројица баве израдом косе „варцарке“. Поред коса ови ковачи израђују и сјекире, мотике, потковице и др. Традиција ковачког заната у Мркоњић Граду се преноси са оца на сина.

Брање траве иве на Озрену представља један од најзначајнијих и најживљих обичаја народне медицине у Републици Српској. Вјековна пракса брања љековите биљке на дан Усјековања св. Јована Крститеља чува се у изворном облику и окупља становништво Озрена, али и бројне посјетиоце из других крајева. Овај обичај није само начин очувања здравља, већ и снажан симбол заједништва, културног идентитета и традиционалне народне умјетности.

Паљење жежнице је обичај који подразумјева прављење ћумура на традиционалан начин. Карактеристичан је за подручје источне Херцеговине и  датира још од давнина, те се баштини од предака.
Жежница се пече тако што се прикупе дрва која се исјеку на једнаке дијелове и ређају у виду купе. Рупе између дрва  се зачепљају бусењем земље, чиме се спречава  улазак ваздуха при паљењу ватре, те је потребна слаба ватра да би се дрва претворила у угаљ – ћумур.
Најбољи ћумур се прави од дрвета „зеленике“, али се углавном користи храстово или грабово дрво. Процес горења траје и до 15 дана, а просијек је 5 до 6 дана. Готов производ – ћумур је врло познат и много коришћен у традиционалном кулинарству. Већина херцеговачких специјалитета се припрема помоћу ћумура, а најпознатији су јагњеће и телеће печење испод сача.
У прошлости је представљало главни приход домаћинству које се бавило производњом ћумура а многа су домаћинства од тога и живјела. Данас је остала неколицина мајстора за производњу ћумура. Паљење жежнице захтијевало је бдење више људи у просјеку 5 до 6 дана и ноћи, гдје су се препричавале разне легенде и народна предања.