Од 1992. године у мјесту Балкана код Мркоњић Града одржава се такмичење у традиционалном сеоском послу – кошењу траве. Кошење траве представља један од најзначајнијих пољских послова, уз који су везани бројни обичаји. Косидба на Балкану је значајна и због тога што је Мркоњић Град један од најпознатијих ковачких центара у ком се ручно израђује чувена коса „Варцарка“.

На територији Републике Српске дјелује једанаест коњичких клубова и државна ергела који се баве узгојем коња расе липицанац. Ергела је основана 1946. године и од тада континуирано преноси знања и вјештине о узгоју липицанера с генерације на генерацију. Сви наведени коњички клубови имају значајан број чланова, што свједочи о великом интересовању за узгој ових коња. Такође, добили смо позив да учествујемо у међународној номинацији овог елемента за репрезентативну листу нематеријалног културног насљеђа човјечанства. Позив је стигао од Републике Словеније и још пет држава које имају ергеле ове расе коња.

Област Осат се налази у источној Босни, на лијевој обали Дрине (између Вишеграда и Сребренице). Зидари и градитељи из Осата имају посебан језик – жаргон, који се назива и мајсторски. Он се разликује од општег комуникативног језика само по лексици, обухвата око 300 ријечи и фраза са несловенским коријенима, а реченице се граде према принципима наше граматике. Овај језик се користи искључиво током зидарских грађевинских радова за међусобну комуникацију. Истраживачи наводе да је поријекло овог језика непознато, као и вријеме његовог настанка. Према Драгиши Милосављевићу (Осаћански неимари, 2000), „мајсторски језик Осаћана део је њихове етничке и културне посебности“. С обзиром на то да се знање овог језика непрекидно преноси са генерације на генерацију мушким потомцима, који од раног дјетињства усвајају основно знање о зидарству (без обзира на касније професионално ангажовање), није чудно што сами Осаћани „вјерују да су језик наслиједили од свог (зидарског) патрона и заштитника светог Томе“. И данас овај језик познају и чувају појединци који се баве зидарским занатом и грађевинским радовима, мушкарци, Срби из Осата или потомци Осаћана у другим крајевима.

Невесињска олимпијада представља надметање у витешким играма. У овим играма најчешће учествује мушко становништво невесињског краја, а у посљедње вријеме и мушкарци из ширег региона. Такмичење се одржава у Невесињу у првој половини августа и датира из 18. вијека. На том простору људи су се надметали у разним вјештинама које су се до данас очувале као витешке игре. Учесници се такмиче у бацању копља, бацању камена с рамена, пењању уз стуб намазан лојем, скакању на мјешини, скакању из мјеста, вучи конопца и тркама коња. Ова манифестација, која је више од два вијека имала локални значај, у посљедње вријеме привлачи учеснике из ширег окружења. У народу постоји увјерење да су локални чобани били зачетници овог такмичења. Невесињска олимпијада једна је од најстаријих манифестација у овом крају, што потврђује плакат из 1891. године који најављује трке, а потписао га је аустроугарски намјесник.

Змијањски вез је 26. новембра 2014. године уписан на Репрезентативну листу нематеријалног културног насљеђа човјечанства као први елемент из Републике Српске и Босне и Херцеговине. Овај вез се издваја по својој тамноплавој боји, геометријским орнаментима и јединственим техникама веза. Његова вриједност се преноси с кољена на кољено, кроз заједничке напоре за очување и промоцију традиције Змијања.

Иако сличних обичаја има и у другим народима и конфесијама, слава као феномен карактеристична је само за српски народ. Подразумјева слављење светог, заштитника одређене породице. У зависности од мјеста разликују се обичаји и дужина трајања славе, док су основни елементи, односно суштина исти. Крсни хљеб, кољиво – прекадња (освештано жито) и свијећа основни обредни елементи, а у обредне сврхе употребљавају се тамјан и вино. Слава је основно национално обиљежје и може се рећи да заузима централно мјесто међу феноменима народног живота, индивидуалног, породичног и друштвеног.

Обичај масла одржава се на Марковдан (8. мај) у селима Поповићи, Кулаши и Ћућа, односно у парохији Кулашкој. Марковдан је такође слава наведених села. Масла је обичај када мјештани носе разну храну на њиву. Овај обичај представља врсту хомеопатичке магије – принцип „слично изазива слично“ – јер се храна и плодови које носе односе на усјеве које узгајају, како би у наредној години добро родили.

Паљење лила је обичај српског народа да се уочи Петровдана, а рјеђе Спасовдана, пале бакље (лиле) израђене од коре дивље трешње или брезе. Најчешће их пале дјеца, али у обичају учествују и одрасли. Паљење лила симболизује сагоријевање свих људских гријехова и на овај начин се дочекује долазак наведених празника.

У Кулашима, општина Прњавор, већ седамнаест година заредом одржава се Видовданска олимпијада. Први пут је одржана још шездесетих година двадесетог вијека, када се одржавала 4. јула, а од завршетка грађанског рата одржава се увијек у недјељу пред Видовдан (28. јуна). Такмичари се надмећу у традиционалним дисциплинама као што су стрељаштво, бацање камена, трчање на 5000 метара, навлачење конопца и друге.

Густо коло је традиционална народна игра (плес) настала на планини Козари и у Поткозарју. Коло је затвореног типа, с рукама укрштеним - десна преко лијеве. На почетку се креће у ходу (колање), а потом игра у ритму, започињући десном ногом. Ова игра је настала као израз среће и задовољства, а изводи се уз пјесму у различитим приликама. Густо коло играју старија дјеца, одрасли, мушкарци и жене.

Диo нематеријалне баштине су и гусле, гусларско пјевање и усмено предање – епска народна поезија.
Гусле су традиционални народни музички инструмент (кордофон) који прати извођење епских народних пјесама. Постоје двије врсте гусала – једноструне и двоструне. Широм Републике Српске дјелују удружења гуслара, као и Савез гуслара, који његују традицију свирања уз гусле. Организују се и такмичења и фестивали гусларског свирања.

Бањалучки ћевап појавио се још у вријеме чувеног бањалучког духовског вашара, а у посљедњих стотињак година овај оригинални специјалитет у облику плочица, сервираних са сомуном (лепињом), прославио је Бањaлуку, одакле се прво проширио на простор бивше Југославије, а потом и даље широм свијета. Данас готово сваки бољи балкански ресторан у свијету нуди „kebabs from Banjaluka“.

Ковачки занат у Мркоњић Граду датира с краја 16. вијека. Према архивским подацима, 1935. године у овом граду радило је 28 ковачких радионица, а од 1952. до 1992. године њих 30. Најпознатији производ ковачког заната била је алатка за ручно кошење траве – коса „Варцарка“. Назив „Варцарка“ потиче од некадашњег назива Мркоњић Града – Варцар Вакуф. Данас у овом граду раде свега четири ковача. До 1992. године ковачи у Мркоњић Граду израђивали су око 5.000 коса „Варцарки“ годишње, док се данас изради тек неколико стотина. Процес израде косе „Варцарке“ у потпуности је ручан, а техника се преноси са оца на сина већ генерацијама. Од четворице активних мајстора, тројица се баве израдом косе „Варцарке“. Поред коса, ови ковачи израђују и сјекире, мотике, потковице и друге алатке. Традиција ковачког заната у Мркоњић Граду преноси се с колена на колено.

Брање траве иве на Озрену један је од најзначајнијих и најживљих обичаја народне медицине у Републици Српској. Вјековна пракса брања ове љековите биљке на дан Усјековања главе Светог Јована Крститеља чува се у изворном облику и окупља становништво Озрена, као и бројне посјетиоце из других крајева. Овај обичај није само начин очувања здравља, већ и снажан симбол заједништва, културног идентитета и традиционалне народне умјетности.

Паљење жежнице је обичај који подразумијева производњу ћумура на традиционалан начин. Карактеристичан је за подручје источне Херцеговине и датира још из давнина, те се баштини од предака.
Жежница се припрема тако што се прикупе дрва, исјеку на једнаке дијелове и редају у облику купе. Рупе између дрва се затварају бусењем земље, чиме се спречава пролаз ваздуха при паљењу, па је потребна само слаба ватра да дрво прерасте у угаљ – ћумур. Најбољи ћумур добија се од дрвета зеленике, али се углавном користи храстово или грабово дрво. Процес горења траје и до 15 дана, док је просјек 5 до 6 дана. Готов производ – ћумур – веома је познат и широко кориштен у традиционалној кухињи. Већина херцеговачких специјалитета припрема се уз помоћ ћумура, а најпознатији су јагњеће и телеће печење испод сача.
У прошлости је производња ћумура представљала главни извор прихода домаћинстава која су се њоме бавила, од које су многа и живјела. Данас је остало само неколико мајстора за производњу ћумура. Паљење жежнице захтијевало је бдијење више људи у просјеку 5 до 6 дана и ноћи, током којих су се препричавале разне легенде и народна предања.